Da li povratak u selo dva koraka napred - jedan nazad? deo I

Da li je moguće, izvodljivo i pametno vratiti se u selo?

Nekoliko godina unazad pojavila se inicijativa povratka na selo, kao alternativa ili drugi pokušaj sređivanja života. Ranije se povratak na selo razmatrao samo kada se približavala penzija. Kako je moderno društvo, sve u kricima da se mladima pruži šansa da rade, našla rešenje u produžavanju radnog veka, sve češće moji vršnjaci (54-58) ne pričaju da li će posle penzije u selo, već da li će je dočekati. A gde će proživeti poslednje dane i nije baš da ih brine ili zanima.

Ili kuća ili ...?

Šta uopšte može da radi postariji čovek na selu, ako nikada pre nije radio ili bar imao klasični srpski dvojni život selo - grad? Da li će se snaći? Teško. Rad na selu, zdravstvena briga i uređenost više spadaju u XIX, nego u XXI vek. Tokom XX veka velika migracija ka gradu je učinila svoje. Da stvar bude gora, svi seljaci su hrabrili decu da idu u grad i napuste selo. Još ako je u blizini bila neka fabrika, veliko preduzeće ili energana, bilo je to idealno rešenje. Seljak je slabo napredovao u usvajanju novih tehnologija, boljitaka, proizvoda. Stalno mu mašu pred očima zastavicama patriotizma, ubeđujući ga da je njegova budućnost u proizvodnji organske hrane (navodno profitabilne), u podizanju staklenika i plastenika. A nije. Jer seljak mora da se zadužuje, nema podsticaja, nema onoga čega ima u razvijenim zemljama. Zato je seljaku teško. Nema podršku, osim na raznim FB grupama. Poneki smoreni ljudi s dosta novca mogu sebi da priušte seosku avanturu, jer rade posao koji donosi svežu gotovinu. Onda je lako živeti na selu. 

                                          Seoska idila. Tako je naslovljena slika.

Kakva je šansa da se mladi vrate na selo? Bez njih cela priča o selu pada u vodu. Realno šansa je nikakva. Tokom studiranja ili pohađanja srednje škole u gradu, ljubav prema njemu, lakšem i daleko zabavnijem životu se uvuče u krv i meso. U snove i želje. Tu se raskida pupčana vrpca sa selom kao osnovom srpskog opstanka. Veza opstaje samo u pesmama i nostalgiji građana koji maštaju da će odlaskom na selo početi novi život, Jer život na selu je cveće, lepota i kućni ljubimci u svesti najvećeg broja maštara. I donekle može da bude takav leti. I pomalo u proleće i ranu jesen. Kiše, poplave, blato, loši ili nikakvi putevi, hladnoća i grad, su realnost. Suše, pomor stoke i najgora pošast od svih politika. Nema više zadruga, nema štedionica, niti seljačkih banaka. Nema udruženog kapitala. Pa ipak, eto proteže se neka idealistička nit da je moguće vratiti se u selu sa nekih 7000 evra. 5 za kuću, 2 za sve ostalo. Neka bude da sam neobavešten, mada sumnjam u obe stvari. A čak i da je tako, ne verujem da će se ikada usmeriti migracija nazad od grada ka selu.

Ipak, postoji alternativa. To je promena kvaliteta života, koja bi mogla da izbriše razliku između života u selu i života u gradu. Donekle. Možda pre da se spoje dva načina života ne menjaju njegove bitne odrednice.

O tome u drugom delu. Za neki dan...